На овом месту ћете пронаћи текстове о занимљивим догађајима и процесима у свету и око нас. Поред тога, ако сте радознали, ово је ретко место где ћете моћи да проверите сопствене имплицитне (несвесне) асоцијације и реакција у односу на свет који вас окружује. Место на коме можете упоредити сопствене имплицитне реакције, процене и ставове са другим људима.
Ове странице ће вам понудити нове увиде и подстаћи радозналост да истражите и себи објасните феномене на које наилазите у животу.
Под притиском савезника Пашић је поклекао и Србија је одустала од напада на Бугарску. Неки страни посматрачи и актери тог времена су крајем октобра 1915. године процењивали да српска превентивна офанзива на Бугарску можда и не би угрозила саму Софију, “…али би спречила напад Бугара, опкољавање са југа и можда очувала саобраћајну везу Србије са Солуном” (фр. пуковник П.Фурније); фр. посланих у Лондону П. Камбои ће српском посланику М. Бошковићу рећи да је Србија ипак требало да нападне Бугарску чим је ова започела мобилизацију. На крају 1915. године и сам Лојд Џорџ, као и генерал Жофр су признали да је главни узрок пропасти Србије било то што јој савезници нису дошли у помоћ.
Гледајући из позиције историчара, М. Ковић оцењује да је у чињеничном смислу савременик нашег доба, историчар Гордон-Смит у праву када закључује да су Савезници Србима “везали и руке и ноге”, да су их потом “препустили ужасима инвазије и окупације”, као и да је слом Србије 1915. био “плод невероватних грешака савезничке дипломатије”.
Напад Немаца и Аустроугара на Србију отпочео је 5. октобра 1915. Бугарски напад, међутим, није отпочео 11. октобра како су се централне силе договориле, него тек у ноћи између 13. и 14. октобра 1915. године. Бугари су хтели да буду сигурни да су Централне силе прешле Дунав и Саву и помериле фронт у дубину српске територије.
Самопрокламована бугарска неутралност с почетка 1. Светског рата је током 1915. године полако копнила, a тајном конвенцијом Бугарска се 6. септембра 1915. године приклонила Централним силама; од њих је више добијала него од Антанте. По конвенцији, Бугарска ће одмах добити цео српски део Македоније, као и велики део централне Србије. Силе Антанте су Бугарима нудиле да ће решење „бугаског питања“ бити остварено уступањем територије Македоније од стране Србије. У том правцу посебно јак притисак на Пашића вршила је Русија.
Операције сила Антанте против Османског царства током заузимањаа Дарданела и борби на Галипољу резултирале су страховитим поразом сила Антанте. У галипољској операцији учествовало је више од 550.000 војника Антанте, а страдало их је 220.000. Овај пораз је допуњен и дипломатским поразом. Османско царство је 2. августа 1914. године склопило тајни споразум са Немачком јер је било приморано да се приклони једној од водећих сила и заштити од могућиг војних напада. Склоност Немачкој добрим делом био је резултат угњетавачке привредне превласти Француске и Велике Британије.
Гласови председника Француске Поенкареа, премијера Вивијанија, министра Бријана, или генерала Ф. Д`Епереа, или британског министра Лојд Џорџа били су слабији од гласова фр. генерала Жофра и Френча у савезничкој врховној команди и британских министара Кичинера и Черчила, на пример. Ови други нису придавали значај рату Србије против Централних сила на југоистоку Европе, него су примат у плановиму сила Антанте дали британској идеји о нападу на Османско царство крајем 1914. и током 1915. године. Улазак Турске у рат на страни Централних сила октобра 1914. године, одн. могућност повезивања Турске са Централним силама преко Бугарске битно је утицала да В.Британија као приоритет наметне рат против Турске, а не помоћ Србији у рату против Централнлих сила.
Стратешко опредељење да рат буде одлучен победом на западу Европе заступали су утицајни Немци: начелник генералштаба фон Фалкенхајн, али и Французи: начелник генералштаба маршал Жофр, нпр. Супротно њима други Немци: генерали Хинденбург и Лудендорф, плус начелник генералштаба Аустрије фон Хецендорф заступали су тезу да би победа на истоку над Русијом истовремено решила и рат и српско питање на југоисточном фронту.
У те две недеље, између почетка бугарске мобилизлације и напада Немаца и Аустроугара, на Србију су се обрушили страховити притисци савезника, па и Русије, да не крене у превентивни напад на Бугарску. Истовремено унутрашњи спорови српског генералштаба са владом (Пашић) о томе да ли превентивно напасти Бугарску заоштрени су до усијања.
Раније, током 1914. и 1915. године између војног и цивилног руководства Србије није било тако драматичних спорова као ових по питању превентивног удара на Бугарску. До тада Србија се ослањала на савезнике, али и сложно бранила од њиховог притиска (од свих: Русије, Француске, В. Британије) да се у циљу приступања Бугарске силама Антанте Бугарској уступи Македонија. Такође, Србија се сложно бранила и од захтева савезника да у лето 1915. године неопорављена и неопремљена српска војска пређе Саву и Дунав и крене у војни поход ка Љубљани. Ово посебно стога што су Срби знали да ће Бугарска искористи ову прилику за напад на Србију, као и због неуспеха таквог похода у септембру 1914. (Легет, Срем).
Србија на фронту према Бугарској
Бугарска на фронту према Србији
≈ 10.000 – 20.000 (до моб.) ≈ 300.000 (после моб.) (ChatGPT)
≈ 212.000 (после моб.) (М.Ковић, 2019)
Морал – Србија: Упркос исцрпљености, тешким условима и огромним изазовима, морал војске и народа је био изузетно висок због јаког патриотизма и поверења у вође.
Морал – Централне силе: Аустријска војска је већ 1914. имала значајне губитке. Већа немачка подршка и нови офанзивни планови су подигли морал. Немачки војник је високо дисциплинован и мотивисан снажним осећајем дужности и вере у победу. У нади да ће вратити територије изгубљене у балканском рату, бугарског војника води патриотски дух и жеља за осветом.
Стратегија – Србија: Стратегија српске војске је фокусирана на одлучан отпор и тактичко повлачење; предност у познавању терена, али снаге развучене и рањиве. Након огромног притиска са више фронтова, стратешко повлачење.
Стратегија – Централне силе: За Немачку је Србија важан стратешки циљ који јој омогућава повезивање са Турском савезницом. Главни напад Немачке и аустроугарске из правца Срема и Баната. Главни удар са бугарске стране на истоку усмерен на Вардарску долину и Ниш, што онемогућава повлачење српске војске ка Солуну.
Србија : Аустроугарска – Немачка – Бугарска
Србија ≈ 400.000 Централне силе ≈ 8000.000 (ChatGPT)
Србија ≈ 3000.000 Централне силе ≈ 500.000 (М.Ковић, 2019)
Опрема и наоружање
Србија: Оскудна; системски недостатак муниције; артиљерија у великој мери заостајала у погледу броја оруђа и технологије.
Централне силе: Широк спектар савремене војне технике, далеко испред онога чиме је располагала српска војска, укључујући оптичке нишане, телеметре и модерне системе за управљање ватром. Бугарске трупе релативно добро опремљене углавном немачким и аустроугарским топовима и хаубицама.
